Groznica prijemnih ispita: Kako preživeti stres i za decu i za roditelje

Svakog juna i jula desetine hiljada mladih ljudi u Srbiji nalaze se pred odlukom koja se često doživljava kao jedna od najvažnijih u njihovom dosadašnjem životu. Završetak osnovnog i srednjeg obrazovanja znači ne samo kraj jednog obrazovnog ciklusa, već i početak neizvesne trke za mesto u željenoj srednjoj školi ili na fakultetu.

Odluka koja određuje budućnost

Dok je za srednje škole dilema da li će svršeni osnovac, u zavisnosti od toga kako je uradio završni ispit, uspeti da se upiše u željenu školu, za upis na fakultete situacija je još teža. Univerziteti i visoke škole svake godine primaju oko 45.000 brucoša na osnovne i integrisane studije, od čega je oko 25.000 na državnim fakultetima. Kada se to uporedi sa procenom od oko 55.000–58.000 maturanata, ispada da mesta na fakultetima ukupno ima dovoljno za veliki deo generacije jer mnogi svršeni srednjoškolci ne nastavljaju školovanje. Međutim, konkurencija je skoncentrisana na manjem broju najtraženijih fakulteta i smerova (ETF, FON, medicina, psihologija, arhitektura i drugi), gde je situacija veoma stresna za buduće studente, dok na mnogim drugim smerovima ostaju slobodna mesta. I taj obrazac se ponavlja iz godine u godinu.

U atmosferi u kojoj se izbor gde će školovanje biti nastavljeno često predstavlja kao odluka koja određuje čitavu profesionalnu budućnost, nije neobično što se polaganje prijemnog ispita ili završnog ispita u osnovnim školama doživljava kao događaj od presudnog značaja.

„Cela moja generacija je baš teško podnela prijavljivanje na fakultete, i izgoreli smo skroz, bilo je iscrpljujuće“; „To je konstantan stres sa nepoznanicama pred nama, a kada ne dobijemo ono što želimo, mi smo slomljeni“, samo su neka od svedočenja kojima su mladi na društvenim mrežama opisali period pripreme za prijemne na fakultetima.

Na prvi pogled, i završni ispit u osnovnim školama i prijemni ispiti na fakultetima samo su još jedna provera znanja. Većina učenika i osnovnih i srednjih škola iza sebe ima na desetine pismenih zadataka, kontrolnih vežbi i usmenih odgovaranja. Ipak, malo koji od tih ispita izaziva toliko napetosti kao ovaj koji se polaže na kraju jednog i početku novog obrazovnog ciklusa.

Psiholog Radmila Grujičić za NIN kaže da je ovo izuzetan stres za mlade iz više razloga.

„Rekla bih da je za većinu ovo veliki stres, pre svega zato što su mladi svesni da im od tog prijemnog ispita zavisi budućnost u smislu daljeg profesionalnog života i nekog daljeg razvoja. Drugo, mnogi u zavisnosti od prijemnog ispita biraju i grad u kome će živeti, jer su univerzitetski centri Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, a mnoga deca nisu iz tih gradova, tako da u zavisnosti od toga šta upišu, gde upišu, menja im se tok života. Tako da u tom nekom smislu to za decu jeste vrlo izazovno. A posebno bih naglasila i da u tom periodu nakon srednje škole najveći broj mladih se prvi put odvaja od kuće u smislu selidbe, i pitanje je da li se posle ikad i vraćaju kući da žive. Tako da je to značajan korak“, rekla je Grujičić.

Mladi u tom periodu su dosta nezreli, a odluke donose pod velikim uticajem sredine iz koje dolaze, kaže naša sagovornica.

“Mladi uglavnom prave izbore u zavisnosti od razgovora sa roditeljima, najbližima, sa nekim najbližim autoritetima sa kojima ili žive ili se druže. I verujem da je najveći broj izbora posledica uticaja sa strane, ali svakako oni to vide kao svoj zadatak i naravno daju sve od sebe“, dodaje Grujičić.

Pritisak društvenog okruženja

Iako se često govori o znanju koje je potrebno pokazati, mnogo manje pažnje posvećuje se atmosferi koja ga prati. Tokom nekoliko nedelja pred ispit, život mnogih porodica ulazi u poseban režim. Vikendi se planiraju prema terminima pripremne nastave, letovanja se odlažu, a razgovori za stolom gotovo neizbežno završavaju pitanjima o bodovima, rang-listama i konkurenciji.

Dodatnu neizvesnost stvara činjenica da se deca ne bore samo sa zadacima iz matematike, fizike ili drugih predmeta, već i sa osećajem da jedna odluka treba da odgovori na mnoga pitanja odjednom, a, kako navodi Grujičić za NIN, veliki problem je što dosta dece nema ideju ni šta bi upisali.

„Iz mog iskustva, više muške dece upisuje ono šta i većina drugova, gde ide većina drugova, a da to nije lični afinitet, pa onda kad dođu do druge, treće godine fakulteta naiđe kriza `da li je to baš za mene, da li sam na pravom mestu`. Ovo se više dešava kod muškaraca nego kod žena. One pre napuštaju fakultet nego što menjaju. Muška deca češće menjaju fakultete, kao da im kasnije dođe šta su to zapravo hteli“, kaže Grujičić.

Tu je i pritisak društvenog okruženja, koji otvara pitanja da li će dete biti uspešno u poređenju sa svojim vršnjacima.

„A da ne pričamo o tome ako većina prijatelja upiše nešto i ide dalje, oni koji ne upišu željene škole ili fakultete ili se prebacuju na one koje su imali u rezervi ili biraju da naprave pauzu od godinu dana. To je posebno opterećenje, da se neko vrati, a većina drugova i drugarica su nešto upisali i žive u nekim drugim gradovima“, rekla je Grujičić.

Poseban pritisak stvara i stalna izloženost informacijama. Društvene mreže, forumi i grupe koje se bave ovom temom pune su procena o tome koliko će bodova biti potrebno za upis, koliko je kandidata prijavljeno i kakve su šanse za budžet. Učenici se tako često istovremeno pripremaju za polaganje i pokušavaju da se snađu u ogromnoj količini informacija, glasina i tuđih očekivanja.

Nije zanemarljiva ni činjenica da se završni i prijemni ispiti odvijaju u životnom periodu koji je sam po sebi pun promena. Završava se jedno važno poglavlje, rastaje se od školskog društva, a pred mladima se otvara potpuno novo okruženje. Zbog toga se stres koji prati prijemne ispite ne može svesti samo na strah od lošeg rezultata. Za mnoge maturante on predstavlja spoj različitih neizvesnosti koje se prvi put pojavljuju i istovremeno.

Takođe, veliku ulogu danas imaju i društvene mreže, gde se uspeh često prikazuje kroz rezultate, dostignuća i upise u prestižne škole ili na fakultete. U takvom okruženju mnogi mladi ne mere samo sopstveni napredak, već ga stalno upoređuju sa vršnjacima. Tako se pored straha od neuspeha javlja i strah od zaostajanja za drugima. Pitanja poput „Šta ćeš upisati?“, „Jesi li spreman?“ ili „Koliko bodova očekuješ?“ postaju gotovo svakodnevna.

Iako se o polaganju završnih i prijemnih ispita najčešće govori kao o testu za maturante, oni su istovremeno i svojevrsni ispit za njihove roditelje. Dok mladi pokušavaju da izađu na kraj sa gradivom, neizvesnošću i očekivanjima, roditelji se suočavaju sa drugačijom vrstom pritiska – željom da pomognu, a da pritom ne postanu dodatni izvor stresa.

Granica između podrške i pritiska često je veoma tanka. Mnogi roditelji mesece provode organizujući pripreme, finansirajući časove, prilagođavajući porodične planove i nastojeći da detetu obezbede što bolje uslove za rad. Međutim, upravo zbog velike emocionalne uključenosti, nije retkost da se njihova zabrinutost prenese i na maturante.

„Čak i kao roditelj koji se trudio da ne bude stresno, bilo je teško ne biti pod stresom dok su čekali odgovore“, naveo je jedan roditelj nakon prijemnog ispita na društvenim mrežama.

Nije retkost da u porodicama polaganje postane „zajednički projekat“. Bodovi se računaju unapred, analiziraju se rang-liste iz prethodnih godina, prate iskustva starijih...

Pritisak roditelja nije toliko veliki

Grujičić za NIN kaže da roditelji ovo nekada stresnije nose nego sama deca.

„Roditelji dele ovu stresnu situaciju sa decom, ali znaju to podneti mnogo teže. Čini mi se kao da tu svoju anksioznost i strahove projektuju na decu, pa onda i mladi postaju uznemireniji nego što mislim da bi bili da nije tog straha kod roditelja. Roditelji se vrlo često sažive sa izazovima koji su ispred njihove dece i preživljavaju to sa njima zajedno, a nekad mi se čini da oni preživljavaju to više nego deca. Jer mladi ljudi, pošto su svi iz iste generacije, pred istim izazovom dele to i ventilišu među sobom i pričaju o tome, kao `šta bi ti, šta ćeš ti, da li ja ovo, da li ja ono`. Roditelji opet možda tako reaguju jer su svesniji šta znači upisati određeni fakultet ili ne upisati, šta to nosi, koju vrstu promene, te onda dosta projektuju strahove“, rekla je Grujičić.

Ona dodaje da ipak misli da danas pritisak roditelja nije toliko veliki, bar ne u onom smislu kakav je nekad bio.

„Imam utisak da se to dosta promenilo, klima u društvu je drugačija. Mislim da su roditelji u velikoj meri uviđajni i pružaju podršku deci. Čini mi se da je većina roditelja razumna i daje podršku deci i u slučaju da nešto ne uspe, nekako imam utisak da su roditelji tu da daju neke konstruktivne predloge šta dalje, kako dalje i daju podršku deci. To je moje dosadašnje iskustvo, da su uglavnom roditelji podržavajući, tako da nemam utisak da deca strahuju od roditelja. Više mislim da je to lični pritisak: `Šta ću ja ako ostanem, ako ne uspem da upišem to, a svi odu negde na fakultet, šta ću da radim tih godinu dana?` Nekako se tad ispada iz nekog, da kažem, koloseka gde većina ide“, rekla je Grujičić.

Stručnjaci koji se bave mentalnim zdravljem mladih upozoravaju da je trema pred polaganje završnih ili prijemnih ispita očekivana i u velikoj meri normalna reakcija na važan životni događaj. Psiholozi zato savetuju đacima da pokušaju da zadrže realnu perspektivu i da rezultat jednog ispita ne posmatraju kao konačnu procenu svojih sposobnosti, znanja ili vrednosti. Iako ovakvi ispiti mogu otvoriti ili zatvoriti određena vrata, životni i profesionalni putevi retko zavise od jednog dana ili nekoliko sati provedenih u ispitnoj sali.

„Mladima savetujem da pre svega imaju vere u svoje sposobnosti i svest o tome da je taj ispit predstavlja samo još jedna vrata koja treba otvoriti, a posle njih život se nastavlja“, rekla je Grujičić.

Među najčešćim preporukama stručnjaka nalaze se dovoljno sna u danima pred ispit, pravljenje pauza tokom učenja i izbegavanje neprekidnog poređenja sa vršnjacima. Psiholozi ukazuju da preterano praćenje rang-lista, procena konkurencije i komentara na društvenim mrežama često dodatno pojačava anksioznost. Umesto toga, mladima se savetuje da pažnju usmere na ono što mogu da kontrolišu – sopstvenu pripremu, organizaciju vremena i pristup ispitu. Jednako važna poruka jeste da neuspeh na ispitu ne znači neuspeh u životu, već samo potrebu da se potraži drugačiji put do cilja.

Izvor: NIN